САЖЕТАК: Банат је још од најранијих времена био насељен српским и румунским становништвом, које је до краја XVIII века имало одређену етничку границу – Срби су насељавали, већином, западни (низијски) а Румуни источни (планински) део Баната. Већих нетрпељивости између двају народа није било. Миграције народа биле су сталне, појачане повременим ратовима и болестима. Једна таква, већа миграција захватила је српски народ у Банату, у време Аустро-турског рата 1737–1739. године, када је у Банат мигрирао део становништва из Србије, која се поново нашла под турском влашћу после кратке аустријске управе (1718–1739). Међу избеглим становништвом из Србије било је и свештенство манастира Винче, које се настанило у банатском, српском, православном манастиру Бездину. MIGRATION OF SERBIAN POPULATION IN BANAT DURING THE AUSTRO-TURKISH WAR 1737–1739 SUMMARY: From the earliest times, Banat was inhabited by both Serbian and Romanian population. By the end of the 18th century there had even been a certain ethnic border, since the Serbs inhabited western (plain) part, whilst the Romanian lived in the Eastern (mountainous) Banat. There were not larger intolerance between them. The migrations were constant, intensified by occasional wars and diseases. One larger-scale migration occurred at the time of the Austro-Turkish war in 1737-1739, when Serbs from Serbia partially migrated to Banat. At that time, after a brief period of Austrian governance (1718-1739), Serbia once again fell under the Turkish rule. Among the Serbian refugees, the monks from the monastery of Vinča came to Banat, finding new home in the Serbian Orthodox monastery of Bezdin in Banat.